Upravljanje otpadom uključuje aktivnosti prikupljanja, transporta, sortiranja, reciklaže, odlaganja, praćenja i monitoringa otpada. Najveći problem sakupljanja otpada radi reciklaže je sortiranje, jer neki delovi procesa  moraju da se izvrše ručno, što povećava troškove reciklaže. Takođe postoji problem kategorizacije smeća, pa recimo PET flaša nije ista kategorija otpada kao i PVC kontejnera i ne mogu zajedno da se recikliraju.

Najidealniji princip zaštite životne sredine od otpada je ne proizvoditi ga ili koristiti ambalažu koja je biorazgradiva i ne ispušta toksine u atmosferu. Kao potrošač, vi možete da utičete koji prozvod ćete da kupite. Proizvodi sa viškom ambalaže ne samo da zagađuju životnu sredinu, pakovanje je uključeno u cenu koju vi plaćate, a stavljanje proizvoda od 30 grama u pakovanje u koje može da stane 60 grama je loša namera proizvođača da vas i vizuelno zavara.

Japan je 1997 uveo zakon o reciklaži i trenutno postoji 44 kategorije otpada. Svaki stanovnik Japana je dobio uputstvo od 27 strana o proceduri sortiranja svog otpada. Tu se opisuju kategorije do najsitnijih detalja, pa ukoliko imate karmin koji niste potrošili, on se baca u kategoriju za sagorevanje, ali nakon što ste ga izvadili iz ambalaže, a plastiku bacili u kategoriju 'sitna plastika i metal'. Japan je specifična zemlja, jer sa 127 miliona stanovnika, u proseku 336 ljudi žive na površini od 1 km², odnosno 3 puta više nego u Srbiji. Logično Japan mora da brine o što manjoj upotrebi zemljišta u svrhe odlaganja otpada.

Zanimljive fotografije sa izložbe 'Zagadjenje grada' možete videti ovde